логоFacebookTwitterYouTubeeMail

 

САДРЖАЈ

 
Уводна напомена

  1. Уводна напомена о датом обећању да ће водити преписку о духовном животу. Корист која се од тога очекује
  2. Мишљење о разлогу ћутања. Неопходност отворености и једноставности у преписци. Сујета светског живота
  3. Испразност и једностраност светског живота
  4. Светски живот лишава људе слободе, и оне који му се препусте држи у тешком ропству. Лицемерје и егоизам као стална својства светског живота
  5. Три стране људског живота. Прва страна: телесни живот, његови органи и потребе; нормална и прекомерна брига о телу.
  6. Друга страна људског живота: душевни живот, и три његове главне функције. Прва функција: мисаона страна са њеним облицима. Знање и наука. Нормалне функције разума и празно лутање мисли
  7. Вољна страна душевног живота. Њене функције.Исправно и неуредно стање вољне способности
  8. Чулна страна – срце. Велик значај срца у човековом животу.Утицај страсти на срце
  9. Трећа страна људског живота: духовни живот. Главне пројаве духовног живота: страх Божији, савест и жеђ за Богом. Људско достојанство
  10. Универзалност вере у постојање Божије као пројава духовног живота
  11. Утицај духа на човекову душу и појаве у умној, делатној (вољној) и чулној области које одатле потичу
  12. Закључци на основу реченог о трима странама људског живота. Могућност преласка из једног стања у друго и преовладавања ове или оне стране живота. Превласт душевности или телесности као греховно стање. Преовладавање духовног живота као норма истинског живота човека
  13. Истинска срећа човекова – живот по духу. Најфинији омотач душе који служи као посредник између ње и тела и средство за општења душа између себе, као и са светом светитеља и анђела. Светло и мрачно стање омотача душе
  14. Омотач душе бива светао или таман у зависности од унутрашњег расположења. Примери. Помрачену душу виде демони
  15. Како свети слушају наше молитве. Додатак о молитви
  16. Истински циљ живота. Начин живота који одговара циљу.
  17. Улагање у небеску ризницу. Богоугодан живот. Маштања „напредних“ о свеопштем добру човечанства и њихова лажљивост.
  18. Значај духовних потреба међу другим странама људског живота. Једино што је потребно. Владавина духа, као природна хармонија свих потреба, може да донесе мир и спокој. Одсуство тог спокоја код људи. Свеопшта сујета и духовни лом. Зачетак тог немира добија се већ приликом рођења         
  19. Првородни грех као извор унутрашњег немира и нереда. Могућност лечења грехом повређеног човековог стања
  20. Наставак. Објашњење растројства које је кроз прародитељски грех ушло у људску природу. Општење са Богом служило је као извор за господарење духа над душом и телом. Кроз нарушавање заповести човек се одвојио од Бога и изгубио власт над душом и телом, потчинивши се владавини страсти. Слика човека кога након пада растрзавају страсти
  21. Неопходност поновног сједињења са Богом ради спасења. Сам човек није у стању да то учини. Дух Божији савршава ово у нама ради искупљења које је донео Син Божији
  22. Наставак о искупљујућем обновљењу палог човека. Учешће Свете Тројице у нашем спасењу. Подстицај добрим осећањима у човеку који се спасава даје Дух Божији. Учешће самог човек у том делу. Ревност за спасење као први предуслов за његово достизање           
  23. Обележја истинске духовне ревности за разлику од душевне ревности
  24. Новогодишње жеље. Неопходност обнављања и самоочишћења. То чини духовна ревност у нама
  25. Мисли поводом празника Крштења Господњег. Скривено дејство благодати коју добијамо у Светој Тајни Крштења
  26. Наставак о скривеном деловању благодати крштења у човеку. Сликовита објашњења благодати на примеру квасца у тесту и огња у гвожђу. Одрастајући, човек треба слободном вољом да утврди у себи благодат Божију. Опасност од заустављања на половини пута. Потпуна и ватрена одлучност да се служи Богу
  27. Наставак о ревности и одлучности да се живи по благодати. Унутрашња усредсређеност. Просветљење душевног омотача. Разни степени тог просветљења
  28. Слободна одлука да се живи по благодати – објашњење на причама и примерима
  29. Одлучност да се живи по благодати не треба да буде ограничена само на жељу, него треба да се спроводи са спремношћу на напоре и борбу, и уз стремљење да се неизоставно постигне то што се жели. Када се одлука донесе, истога часа треба се прихватити дела и истрајати у њему са трпљењем и постојаношћу
  30. Скица благодаћу просветљеног унутрашњег стања речима Макарија Великог. Начини подстицања и појачавања одлучности за добар живот
  31. Како подржати тежњу ка добром животу која се појавила. Духовно читање и размишљање. Записивање добрих мисли. Како избећи лутање мисли приликом читања и молитве. Непрестано сећање на Бога и смрт. Самоукоревање
  32. Онај ко је одлучио да стане на пут доброг живота мора да пости. Поука о томе како треба постити. Понашање у цркви током поста
  33. Продужетак о посту. Понашање у кући током поста
  34. Продужетак о посту. Припремање за исповест. Преиспитивање живота
  35. Продужетак. Преиспитивање расположења срца. Одређење главног карактера или духа свога живота
  36. Савршена припрема за тајну покајања и причешћа. Осећања која су неопходна ономе ко се каје. Корисно подсећање на блажену Теодору и њен пролазак кроз митарства          
  37. Пробуђена одлучност да се живи исправно треба јасно да се одреди као тежња да се у свему поступа сходно вољи Божијој. Мир и радост слугу Божијих. Потребно је чувати се колебљивости када је у питању одлука да се живи по Богу. Бог ће одбацити онога ко није ни топао ни хладан.
  38. Неопходна одлука онога ко пости да ће се посветити Богу разматра се као свесно обнављање завета који су за нас дати на крштењу.
  39. Исправљање живота не састоји се у промени спољашњег понашања, него у духовној промени, са спремношћу на борбу са препрекама. Различити су начини на које се ђаво труди да заведе оне који су стали на пут истинског живота
  40. Упозорење на могућност хлађења у будућности. Разни узроци хлађења у односу на духовни живот. Како се понашати када се појаве знаци хлађења
  41. Последњи савети пред исповест и причешће
  42. Поздрав и добре жеље ономе ко се покајао и причестио Светим Тајнама. Од онога ко је ступио на пут истинског живота захтева се непрестано сећање на Бога
  43. Онај ко је после покајања и причешћа ступио на пут истинског живота треба да успостави мир у себи. Правила за одагнавање унутрашње несређености: непрестано сећање на Бога, одлучност да се у свему, и великом и малом, поступа према савести и стрпљиво очекивање успеха
  44. Упозорења ономе ко је ступио на истински пут. О немиру који улази у живот са пролећем. Због чега се многи који посте не поправљају у потпуности
  45. Главно занимање онога ко је ступио на истински пут је – молитва. Продужетак о нерасејаној молитви
  46. Општа правила за онога ко стоји на путу истинског живота
  47. Молитвено правило за онога ко стоји на путу богоугодног живота. Учење псалама напамет. Замена дугих молитава кратким. Бројанице
  48. Како достићи потребну нерасејаност молитве. Припрема за успешно обављање молитве
  49. Светска дела. Како се односити према светским делима да не би одвлачила нашу пажњу, него да би доприносила служењу Богу.
  50. Продужетак. На који је начин могуће подстаћи у себи непрестано сећање на Бога са љубављу.
  51. Како окретати светске послове и ствари на духовну корист?
  52. Сећање на Бога треба доводи до осећања топлоте или пламене љубави према Богу.
  53. Страсти као сметња духу да се распламти љубављу према Богу.Оне треба да буду истеране
  54. О борби са страстима
  55. Наставак о борби са страстима
  56. Треба изгонити и најмање покрете страсти… Дозвољиви гнев
  57. Разни степени развитка страсти: страсне мисли, осећања, жеље и дела. Борба против њих
  58. Значај молитве на делу борбе против страсних помисли. Примери
  59. Одломак из дела преподобног Исихија о борби против страсти
  60. Како поступати ако нам се и приликом борбе са страстима поткрадају страсне мисли и жеље. Очишћење срца
  61. Лутање слуха и погледа. Како елиминисати лоше утиске од онога што видимо и чујемо
  62. После упутстава за духовну борбу са страстима излаже се поука о делатној борби са њима. Спољашњи начин живота који је најпогоднији за борбу са страстима. Закључак беседе о борби са страстима
  63. Домаћи послови. Певање и музика
  64. Усамљеност. Како избећи чамотињу. Читање књига и изучавање наука
  65. Извод из дела преподобног Пимена о богоугодном животу, о побеђивању страсти и засађивању добродетељи
  66. Путовање у Лавру Светог Сергија. Поука богомолитељима
  67. Утеха богомолитеља. Поука о брижљивој исповести. Кратке молитве и непрестана пажња ка Богу.
  68. Људске приче и гласине. Потреба за добрим саветником. Стална опасност од непријатеља
  69. Туга и страхови. Невина забава. Прекид односа са лошим људима. Енглески апостол из секте духоносаца. Његова лажљивост.
  70. О читању духовних и светских књига. Хлађење према молитви. Непажљива и ужурбана молитва.
  71. Како то да се избегне? Читање молитава напамет
  72. Завет одрицања од света. Како се држати након изрицања завета па до његовог извршења
  73. Продужетак. Једном дати завет безбрачности треба чврсто држати. Узвишеност девствености
  74. Поука онима који жуде за животом у манастиру. Разни облици подвига безбрачног живота. Стрпљиво чекање и припрема за манастирски живот још код куће
  75. Ђавоље подвале ће ометати одрицање од света. Како одбијати те подвале
  76. Искушења од стране оних који не верују. Оповргавање њихових сујетних схватања
  77. Искушења од стране укућана. Послушност родитељима као припрема за манастирско послушање
  78. Искушење због неправде и клевете од људи са стране. Трпљење клевета. Упозорење онима који желе да напусте родитељски дом да би добили слободу.
  79. Последњи немири и неспокојства. Предајте своју судбину у руке Божије уз молитву и храброст против непријатеља који доноси искушења
  80. Умирење после буре искушења коју је подигао ђаво. Одлазак у родни крај. Последњи савет.

 

 

НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ
« ПРЕТХОДНА СТРАНА1 ... 13    14 15 ... 82СЛЕДЕЋА СТРАНА »    

ћирилица | latinica
27. октобар 2011.
ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
12. Закључци на основу реченог о трима странама људског живота. Могућност преласка из једног стања у друго и преовладавања ове или оне стране живота. Превласт душевности или телесности као греховно стање. Преовладавање духовног живота као норма истинског живота човека.
 
Хајде сада да заједно сведемо рачуне или изведемо закључке из свега што је речено. Видите колико страна имамо или боље колико степени живота! Постоји духовна страна, или степен, живота, постоји духовно-душевна, постоји само душевна, постоји душевно-телесна (чини ми се да је нисам истакао како треба – ту спада посматрање са маштом и памћењем, жеље које произилазе из потреба тела, и осећаји телесних стања и утисака), и постоји телесна страна. Пет нивоа, а личност човекова је једна, и та једна личност живи час једним, час другим, час трећим животом и, судећи по томе каквим животом живи, добија посебан карактер, који се одражава кроз његове погледе, кроз његова правила, његова осећања, ђ. он бива или духован – са духовним погледима, правилима и осећањима, или душеван – са душевним схватањима, правилима и осећањима, или телесан – са плотским мислима, делима и осећањима (средња стања: душевно-духовно и душевно-телесно не узимам у обзир да не бих превише улазио у појединости). То не значи да када је човек духован, за душевност и телесност у њему више нема места, него да тада духовност постаје преовлађујућа у њему, потчињавајући себи и прожимајући душевност и телесност; исто тако, то не значи да када човек бива душеван, његова духовност и телесност више не постоје, него то да када душевност загосподари, она управља целином, свему даје свој тон и на саму духовност навлачи покров душевности; такође, то не значи да када човек постане телесан, његова духовност и душевност ишчезавају, него да тада код њега све постаје телесно, укључујући и духовност и душевност које су потчињене телу и које тело гази и држи у ропству.
Тако, на коме год степену да се човек налази, друге стране живота остају присутне у њему, и ни на једном степену он није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други, ослабивши једну страну свога живота и појачавши другу. Тако и духовни човек може да падне у душевност и телесност, и телесни да узиђе до духовности, када овај први заволи Душевно и телесно, а друти када се удостоји духовног. Човек је увек слободан. Слобода му је дата заједно са самосвешћу и заједно са њом чини суштину духа и норму људскости.

Угасите самосвест и слободу па сте угасили дух и човек више није човек.


Али тврдећи да човек има слободу да се креће на горе и на доле по степенима свога живота ја не тврдим да је њему једнако лако и угодно да се креће одозго на доле или одоздо на горе, или да ти покрети у њему могу да се догађају једнако брзо и често као преласци из једне собе у другу који се догађају више пута дневно. Тиме сам хтео да кажем само то, да је човек, који је свестан себе и слободан, сам узрочник свога унутрашњег стања, и да ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима.
Сви поменути степени или пројаве нашег живота природно су у нама и сходно томе не могу бити за осуду сами по себи. Није природно, па према томе не може бити ни за одобравање, оно стање у коме мисли лутају, а жеље се колебају узбуђене страстима – које нам нису природне, него су дошле са стране – док су осећања срца под дејством истих тих страсти узбуркана и пометена. Када сам говорио о душевном животу ја сам посебно истакао то што није природно у нама, како бих на томе задржао Вашу пажњу. Сада опет подсећам на то, да бих Вас подстакао да се удубите у ту ствар и да схватите њен значај. Лутање помисли, непостојаност страсних жеља и немир срца стално нас узнемиравају, не дозвољавајући нам да макар и једно дело учинимо како треба, него нас готово увек скрену са пута. То је готово свеопшта слабост, али не природна, него стечена нашим пристајањем. Ђаво зна колико му она помаже, и, када покушава некога да доведе у искушење прво се потруди да га гурне у ту јаму – заправо најпре уводи помисли, затим распаљује страсне жеље и тако узнемирује срце.
Ко је доведен дотле, његово искушење је сазрело. Ако се не освести – посрће и док пада увлачи се у вртлог бурних кретања помисли, жеља и осећања, понекад не задуго, понекад на дуже, неретко и заувек. Такав живот, чији сте делић, сетите се, и сами доживели, сав протиче у том вртлогу и бива, судећи по својим резултатима, негде бурнији, негде тиши, негде скромнији, а негде отворен у свој својој голотињи и срамоти. Али и осим тога ретко ко бива слободан од тих унутарњих бура. Ништа, ништа и – провали. Не знам да ли је ико слободан од лутања мисли и представа. Дакле, изволите да приметите ту нашу болест (Ви сте је делимично већ приметили, јер сте се пожалили на неуздржаност мисли), и пошто је приметите потрудите се око њеног излечења.
Свакако не губите из вида да је у Вама стално присутно нешто лоше, нешто што је увек спремно да Вас гурне од добра ка злу.
Што се тиче душевности и телесности, оне су, као што је то горе већ примећено, саме по себи безгрешне, јер су нам природне; али човек који је себе формирао према душевности или, још горе, према телесности, није безгрешан. Крив је зато што је допустио да у њему загосподари оно што није предодређено да господари, него треба да буде у потчињеном положају. Испада да је за човека неприродно да буде душеван, мада је сама душевност природна; тако је и телесност природна, али да човек буде телесан – неприродно је. Грешка је у томе, што у човеку потпуно преовладава оно што би требало да буде потчињено.
Али када код некога влада духовност, онда, чак и када је то његов искључив карактер и расположење, он не греши – као прво, зато што је духовност норма људског живота и што сходно томе живећи духовно он јесте прави човек, док душевни и телесни човек нису прави људи; као друго, зато што колико год да је неко духован, он не може а да не даје душевности и телесности оно што им је потребно, само треба да их држи у потчињености духу. Ако његова душевност није преширока и ако је његова телесност чврсто обуздана – он је ипак прави, потпуни човек. Но, душевни (свезналица), а тим пре телесни човек – није прави човек, ма како споља лепо изгледао. Он је – безглав. Зато прост човек који се боји Бога стоји изнад много образованог и елегантног човека, који међу својим циљевима и стремљењима нема и угађање Богу. По томе судите и о литерарним и другим уметничким делима. Она дела код којих је све телесно – даље од себе; али ни она код којих влада душевно не одговарају својој намени, мада су изнад телесних. Такав је суд само о оним делима којима су туђи духовни елементи – онима која се директно непријатељски односе према свему духовном, то јест према Богу и божанским стварима. Та су дела плод ђавољег наговора и не треба их трпети.
Из овога видите да по своме природном назначењу човек треба да живи у духу, да се потчињава духу и да духом прожима све душевно, а тим пре телесно – а за њим и све око себе, тј. свој породични и друштвени живот. То је – правило!
Ја Вас не убеђујем да живите у духу и да му се потчињавате, јер сматрам да ако сте добро разумели све што је речено, онда је одлука да тако живите већ присутна у Вама. Ви сте већ изразили своју одлучну жељу: да живите људским животом, онаквим какав он треба да буде.
Сада видите како тај живот треба да изгледа и свакако желите да живите тако. Уосталом, Ви сте у својој породици и у кругу сродника и до сада живели онако како је показано, то јест по духу, мада сте и науке изучавали, упућени сте и у домаће послове, а у музици и певању сте мајстор. Вама предстоји не да се потпуно предате духовности, него да је подржавате и чувате, клонећи се утицаја и привлачности душевно-телесног живота у чији сте вртлог почели да падате. То смо се и договорили да растумачимо. Ви свакако чекате што скорији одговор на питање: како то да се изведе?

 

Извор: https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/14/

 

 



Видео содржини

Поуки од Светите Отци

dobrotoljubie