РАТ ЈЕ ОБЈАВЉЕН: Битка против православља увелико траје
‘Духни и пљуни на њега!’ (каже нам свештеник на Крштењу). Рат је објављен! Почела је борба чији је исход или живот вечни или вечна пропаст. То је крајњи исход нашег избора”.
Одрицање од “Запада” и “(не)дела његових”, хришћански отпор анти-хришћанском Западу и антихристовским неделима његовим, хришћанско противљење безаконом Закону његовог (=америчког) Топуза и смраду његовог планетарног Нечовештва јесте први и основни хришћански задатак, без чијег испуњавања Хришћанство и хришћански народи не могу ни физички, ни духовно опстати у оваквој историји. Отпор западној политици, тј. мундијализму – борбом задржавни суверенитет и идентитет хришћанских нација (против Уједињене Европе и Уједињеног Света).
Повеќе...
Као доказ постојања зле силе, решио сам да вам покажем нека искуства
Православне цркве са људима демонизованим, што није циљ да било кога
застрашим тим дванаестоминутним филмом. То су филмови из Русије, такође,
који се приказују редовно на руској телевизији. То је реалност која
потврђује сликовито постојање злих духова у људима, ако овоме додамо
савремена искуства науке где је путем скенера или магнетене резонанце
утврђено видљиво постојање злих духова у људима.У прилог доказа
наведеном помињем и догађај из 1960. на Азору, када се Руска геолошка
експедиција ушавши у дубину земље, на 14. километру, суочила са видљивим
присуством злих сила које су чак забележене на магнетофонској траци.
Још је Баћушка Лаврентије говорио о духовним лицима и ово: „Увек има и Апостола и јуда. Само се лица мењају, а време је увек једно и исто“.
(Један спиритиста дошао на разговор код старца Нектарија) Но, како је
код вас у Москви?, било је прво његово питање. Не знајући шта да му
одговорим, рекох му једну громку фразу: Па, како да вам каже, Баћушка,
сви се налазимо под узајамном хипнозом. Да, да… Страшна је ствар та
хипноза. Било је времена када је људе било страх да се баве тиме, и
бежали су од ње, али данас су залуђени њом и извлаче из ње чак и корист.
Молитвено обраћање Богу у болести није само признање наше несавршености и
немоћи, већ и Божје моћи да утиче на исход ствари. Интервенција Бога
када Му то тражимо са вером, јесте чудо. Чудо не мора да буде импресивно
укидање закона физике за које немамо другог избора него да га
прихватимо. Бог је створио физичке законе и поштује их. Његова
интервенција је обично дискретана, блага. Он не жели да импресионира или
да приморава некога да је прихвати. Он само жели да утеши и оснажи
онога ко жели да види даље од ствари.
Дописник Фајненшнел тајмса интервјуисао је оца Тихона и описао га као
врло урбаног, световном животу блиског човека, у смислу коришћења нових
технологија, мобилности (путује по свим континентима), па чак и физичког
утиска који не пружа слику изолованог, мистичног аскете каквим је руско
православље обиловало и какве је, на пример, описивао Достојевски у
‘Браћи Карамазовима’.
Не знам просто којим речима да опишем лепоту и важност слављења Бога, не
само молитвом и паљењем „надоносних“ и „срећетражитељских“ воштаница.
