Паралели

И ми људи у овоме свету – ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у њему буду божанске, чисте мисли.

Pojava novih medija i razvoj komunikacionih tehnologija, društvenih mreža i veb-platformi uticali su na nastanak novih proznih žanrova. Tako su rođene SMS, blog, Fejsbuk priče i „tviteratura“, književnost koja je obeležila početak trećeg milenijuma.

Najmlađi prozni žanr, Tviter priče, pišu i najstariji pisci, poput Jurija Mamlejeva, slavna Margaret Atvud, domaći velikani.

У келији Светог Пантелејмона која припада манастиру Кутлумушу, монах Јосиф је желео да поправи поломљену даску на поду своје колибе. Очистио је оно што је било труло, прецизно измерио, одсекао даску и отишао да је закуца. Само што је спустио, приметио је да је даска била већа. Узео је и одсекао вишак, вратио се, а онда увидео да је била краћа него што је требало.

Архимандрит Пахомије живео је у једном великом манастиру. Народ га је волео због доброте, а код братије није био омиљен. И иза леђа су га називали среброљубцем. И уопште – „похлепним монахом“. И заиста, његова раса није била проста, а аутомобил је био добар. А у келији пуно ствари: мноштво књига, икона, разних сувенира и других дарова од не баш сиромашних посетилаца.

Братија манастира, нарочито почетници, не ретко су се саблажњавали таквом раскошју. Некако се то није уклапало у приче и поуке древних пустиножитеља – аскета.

2. Афон формально считается греческой территорией, но по факту - это единственная в мире самостоятельная монашеская республика. Это утверждено 105 статьей греческой Конституции. Верховная власть здесь принадлежит Священному Киноту, который состоит из делегированных в него представителей афонских монастырей. Исполнительную власть представляет Священная Эпистасия. Священный Кинот и Священная Эпистасия расположены в Кариесе (Карее) – столице монашеской республики.

Такозвани „Свети и Велики Сабор“, уместо да осуди савремене дејствујуће јереси, које вернике уводе у заблуду, настоји пре свега да призна свејерес синкретистичког међухришћанског и међурелигијског екуменизма, како ју је називао Свети Јустин Поповић, као што су то на Другом ватиканском концилу  (1962-1965г.)  учинили паписти. Чињеница да такозвани „Свети и Велики Сабор“ тежи да призна синкретистички и међурелигијски екуменизам, доказује се нижеследујућим:

 
Све те ”прогресивне хришћане”, припаднике такозваног ружичастог хришћанства, позивамо да се мало замисле над скорашњим догађајима, уместо што их постојано игноришу и не налазе никакво дубље значење у њима. Господ Исус Христос је рекао за оне који много знају, и виде знамења и знаке времена, али их игноришу из разноразних разлога (пре свега због ”што је срцу мило, то му се и снило”): ”А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.“ (Лк. 12, 42-48).

 Нешто значајно се дешава у Русији, потпуно супротно од онога што смо очекивали. Уместо осећања понижености и безнађа, Русија пролази кроз период који бих назвао неком врстом препорода – васкрса нације. Ово се дешава упркос, или прецизније управо због покушаја Запада, предвођеног неоконзервативцима из Вашингтона, да учини све – чак и да организује рат пред њеним вратима у Украјини – да сруши руску економију, понизи Путина и прикаже Русију у најцрњем светлу. Док све то траје, Русија открива потврђене вредности своје културе, својих људи и своје земље које су дуго биле заборављене или потиснуте.

отец Алипий ВороновНа 12 март 1975 г. в Господа се представи архимандрит Алипий (Воронов), наместник на Псково-Печорския манастир, заради чиито трудове и мъжество обителта не само беше спасена от закриване, но и се украси с цветовете на старчеството, да не говорим и за забележителното външно благолепие. По-надолу публикуваме разказа на архимандрит Тихон (Шевкунов) от книгата „Несветите светии”, посветен на този забележителен човек.

Толкование Евангелия, статьи

The reconciliation of people is one thing, while the reconciliation of religions is another. Christianity requires all of us to love everyone with all our hearts, whatever faith they may have.

At the same time we are ordered to keep our faith and doctrines intact. As Christians you must be merciful to the while world, to all people. Even your life you should give on their behalf.