Паралели

Старче, због чега се човек плаши смрти? Мислим на световњаке, пошто не могу да замислим да се монаси плаше смрти.?
"Могуће је да се и неки монаси плаше смрти, ако не раде оно што је исправно. Авва Исаак говори да је међу првим плодовима благодати који се задобијају подвизавањем, осећај вечног живота. Ако човек има осећај вечног живота, природно је да се не плаши смрти."

Рећи ћу вам о још једној особини правог брачног друга, што је изузетно тешко наћи у данашње време. Али сусрео смо једну такву особу.
Он је у сваком погледу савршеног карактера, хришћанин и потпуно социјалан. Он се касно оженио, око тридесет година, не зато што је имао аверзију према браку, већ зато што је мислио да је тако требало да буде. Дакле, он је изговарао своје молитве са вером, и нашао је младу девојку и оженио се. Девојка је била десет година млађа од њега.

Након вечерње молитве, отишао је у своју собу. Ту је почео гласно пјевати и помамно играти, лупајући ногама о под док се није онесвјестио. Оци и браћа морали су му свезати руке и ноге како би га натјерали да се смири. Међутим, чим би га
везали конопцем, он је успјевао ослободити се. Једног дана, неки опитан монах свезао га је новом бројаницом. Истовремено је демон, који је био у том човеку, почео урлати: „Свежи ме, калуђеру, па ћу ти показати куда ће отићи ова бројаница!” И доиста, након два часа ђавоимани се ослободио, а бројаница је пронађена у башти.

Ви, жене, можете лакше да се предате Богу, јер имате милосрдније срце. Мушкарцима је то теже, јер их у томе спречава разум. Вођене својим осећањима, жене су продужиле пут Голготе и ишле све до Гроба, док су се мушкарци сакрили. Међутим, вама прети опасност да вас срце одвуче ка испразним стварима. Вама је лако да се предате малим, сујетним стварима тако да вам ништа не преостане за Христа. Не задовољавате се

Исповест је Света Тајна чија је суштина човеково покајање, а покајање је једини пут ка очишћењу душе, смирењу и коначном спасењу. Покајање не можемо произвести свесно, оно је Божији Дар, али му зато стремимо, као болном, али најбољем лекару наше душе. Света Тајна је управо зато што се не може рационално објаснити, што се кроз њега усваја божански живот, остварује заједница са Христом и успоставља повратак свом изворном бићу. Тајна је и зато што се, по речима старца Порфирија Светогорца, људска душа не може истражити никада до краја.

Старче, муче ме неки ружни снови…

– Када сањаш неки ружан сан, никада немој да разматраш шта си видела, како си видела, или ако си крива – колика је твоја кривица. Пошто не може да те искушава дању, ђаво ти долази ноћу. Понекад и Бог допушта да нас ђаво искушава у сну, да бисмо схватили да стари човек у нама још увек није умро. Некад, опет, ђаво у сну прилази човеку и приказује му различите снове да би се растројио док спава. Зато немој да придајеш никакав значај сновима. Прекрсти се, закрсти и јастук, окачи крст и једну-две иконе изнад јастука и говори молитву све док не заспиш. Што им више будеш поклањала пажње, то ће чешће долазити непријатељ да те искушава.

Архимандрит Јоил (Јанакопулос) је један од познатих и цењених грчких богослова XX века. Фотиј Јанакопулос родио се 1901. год. у селу Мафја (Драга) Месини и још у младости се упознао са познатим отшелником Илијом (Панагулакисом) који је у срцу младића открио жудњу за монашким животом. Већ 1925. године јеромонах Јоило је завршио Богословски факултет на Националном универзитету у Атини, а 1929. год. је рукоположен у чин свештеника. Поред своје свештеничке службе радио је и у средњој школи као учитељ. Касније о. Јоило одлази у Каламату где се посвећује богословским истраживањима.

1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.

2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља.

3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја.

4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу.

5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада.

6. Бог укорава људе да их добру научи.

У свакодневне службе спадају такође часови – први, трећи, шести и девети, од којих смо горе већ говорили о Првом часу, који се увек спаја са јутрењем, као и о Деветом часу, који готово увек претходи вечерњу. Сваки од ових „часова“ служи се у спомен на неке догађаје који су били спасоносни за нас.
Детаљно о томе говори поучно упутство које се налази на крају служебника. Први час, који по нашем рачунању пада у 7 сати ујутро, подсећа нас на то како је Господ Исус Христос био вођен од Кајафе Пилату, „као злочинац, Добротвор свезан…

Већ у „првом програмском документу научног комунизма“, „Манифесту комунистичке партије“, поред укидања приватне својине, државе, нације, религије, прогласили су и: „Уништење породице“ – „Комунисте би могли укорити само због тога што они хоће да уведу, уместо лицемерно прикриване заједничке жене - званичну, отворену заједничку жену... Друштвено и бесплатно васпитање све деце“. Са доласком на власт, у Русији су покушали да то спроведу и на делу.

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:

- Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!

Дете дрхти од страха и мисли у себи:

- Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!

Edward L. Thorndike, na primjer, još 1920. godine je definisao ono što on zove "socijalna inteligencija", što je osnovna sposobnost da razumijete i motivišete druge ljude. David Wechsler je četrdesetih godina jasno svima stavio do znanja da nikakav test inteligencije ne može biti validan ako se emocionalni aspekti ne uzmu u obzir. Kasnije je Howard Gardner postavio temelje ideje sedme inteligencije, tzv. Interpersonalne inteligencije, svakako vrlo slične emocionalnoj inteligenciji.

 Ово су друге нетљене мошти учесника Сабора против екуменизма, али су истовремено и треће нетљене мошти архијереја Руске заграничне цркве. Прво су обретене мошти прослављеног чудотворца последњих времена - Јована Шангајског, затим митрополита Филарета Вознесенског а сада и владике Константина Есенског. Поштовање блаженог из ове помесне цркве је задобио и јеромонах Серафим Роуз - духовно чадо св. Јована Шангајског а високо поштовање задобили су и митр. Антоније Храповицки и архиеп. Аверкије Џорданвилски.

Сећам се свог првог искуства са једним велеградом- Њујорком 1971. Радио сам као улични свирач заједно са једним пријатељем. Град је био невероватан- стални празник за очи и чула. Никада тако нешто нисам видео. Седам дана након нашег доласка, нападнути смо уз претњу ножем. Оно што смо финансијски изгубили било је безначајно. Оно што сам ја изгубио био је град са којим сам се приви пут суочио. На његовом месту била је непријатељска, опасна средина у којој је свако лице било потенцијални непријатељ, а сваки пут је био скривено место за неку наредну катастрофу. Вратили смо се кући.

“Сви храмови ће се купати у раскоши, као никад раније, али у те
храмове не треба одлазити, пошто се у њима неће приносити Бескрвна Жртва Исуса Христа. Схватите: цркава ће бити, али православни хришћанин не треба да одлази у њих, јер ће тамо бити све „синагога Сатанина“ (Откр. 2,9)! Опет вам кажем, у те храмове немојте одлазити: благодати у њима неће бити!“