Паралели

Или вас успављује земаљска сласт и земаљска добит? Сласт и добит ваша - горчина и губитак оних, који су умрли, и који ће умрети. А ви? Имате ли контакт са смрћу, да се никад с њом не сретнете?
Или вас успављује продужење историје; убитачно понављање истога, истоветнога; предање мачке крај врата? Но не може се дуго одлагати крај, јер нема ради чега. Јер клупче комедије људске скоро се сасвим одмотало. Дошло је време да се опет чује реч Божја - Реч Божја.

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvaća pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u
roba navika,

У једном од Патерика, налазимо следећу причу светог Јефрема. Два човека су обукла свечано одело и кренула на пијацу. Изненада, један од њих се спотакао и пао у блато, испрљавши своје раскошно одело. Из зависти, он је почео да вуче и свог пријатеља у блато, како не би сам био предмет подсмевања. Завидео је што његов ближњи има нешто што он више нема – чисто одело. Многи данас слично поступају.

Ево, чујем други глас: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8,12). Ко је жедан нека дође мени и пије. Који у мене верује … из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7,37-38). Зар да не прихватим са вером овај Христов позив, зар да се не борим да достигнем Царство непролазне љубави Оца; зар да не идем путем који нам је Он, Христос, указао?

Са псовача Богородица скида Свој молитвени покров и Сама одступа од њега, док Бог попушта несреће, болести и многе напасти...

Још једна од лоших навика - псовање. Човеку се када псује уста пуне крвљу, вена се надима, и у виду ружне паре смрад излази из његових уста: овакав човек ако се не покаје, не сме да уђе у цркву Божју и да се дотиче светиње.

Свет је сав у споровима: између држава са различитим друштвеним уређењима; између раса и класа; веровања и идеологија… При савременим средствима масовног рушења и уништавања, сви и на сваком месту живе „у очекивању невоља што наилазе на свет“ (Лк. 21,26). И ево, стојимо пред клупком нерешивих парадокса. Са једне стране, не можемо остати мирни, јер припадамо људској породици чије су судбине у многочему заједничке;

Čovjeku je lakše da živi bez napora, ali bez napora nema rasta. Često govorim svom sinu da ljudi koji čitaju knjige, će upravljati onima koji ne čitaju.
​Često se pitam zašto, ako je visok BDP, smatra se da je država uspješna, a nizak BDP je sinonim katastrofe? To je velika iluzija, može biti visok BDP i nesrećni ljudi. Norveška je zemlja sa uspješnom ekonomijom i visokom stopom samoubistva.
​Ekonomija se mjeri ciframa, ali se njima ne mjeri sreća ljudi. Tržišna vrijednost i ljudska vrijednost - to su dvije različite stvari.

Čekaj me, i ja ću doći, samo me čekaj dugo. Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom. Čekaj me i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada druge nitko ne bude čekao više. Čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka.

​Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voljeti sve, da je sposobnost da osjećamo, ono što daje vrijednost i ljepotu našem postojanju. Gdje god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa.
​Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Ljepota nije ništa, vidio sam lijepe muškarce i lijepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj ljepoti.

Ево како: ако тугујеш због било чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, макар споља и изгледало да јеси. Ко живи по вољи Божијој, тај се ни за шта не брине. Када му нешто треба он и себе и што му је потребно предаје Богу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је примио. Душа која се предала вољи Божијој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег.

Сестра и ја имали смо седам и десет година када је наша мајка по трећи пут остала у другом стању. Изгледало је да би требало да се радујемо; мама је, међутим, имала слабо срце и лекари су инсистирали на абортусу, пошто би могла умрети на порођају. Мама је на крају пристала, и дан за абортус већ је био одређен. Током ноћи, уснила је веома чудан сан: као да стоји поред неке ограде, и да према њој неко долази на прекрасном коњу.

Одговорити на питање, које ми ти постављаш с тако неумољивом строгошћу, уопште није лако и једноставно. Јер то је једно од најтананијих и најдубљих питања која се тичу људског бића. Ту се ради о најинтимнијој сфери унутарњег света, где је много тога у тој мери „ваздушасто“ и неухватљиво, безгласно и измиче речима, где се оно најмиришљавије не да изразити и описати, тако да се понекад чини да је апсолутно немогуће приближити се истраживаном предмету, да и не говоримо о његовим логичким дефиницијама и о њиховој исцрпној тачности.

Некадашњи хоџа, сада обраћени хришћанин, испричао нам је да је његов кћи патила од неизлечиве болести. Ишли су у све болнице коју су знали, видели су многе египатске лекаре, па су чак и у иностранство путовали. Лекари би преписали терапију, али се нису много надали бољитку. Уствари, они би говорили очајном оцу да води своју кћер кући, јер њеној болести нема лека. Хоџа се свакодневно молио алаху за помоћ.

'Колико често смо болесни због тога што се не молимо пре јела, не призивамо Божији благослов на храну.

Сада ми не знамо какви су људи припремали то што ми једемо. Јер често је храна припремљена са богохулним речима, псовкама, клетвама. А Свети праведни Јован Кронштатски пише: "Не седај за сто са било каквим лошим мислима, да ђаво не би претворио храну теби у штету и пиће у болест, а не у здравље, јер ђаво преко свега вара и тражи начин да начини штету човеку. Седи за трпезу са миром, захваљујући Господу, и храна са пићем биће ти у корист и у здравље."

Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је морао да умре због тумора на мозгу. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.
Једно вече отац је рекао уплаканој мајци: „Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја, њега може спасити само чудо.“
Девојчица је све слушала притајена у углу собе. Отрчала је у своју собу, разбила касицу и тихо отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте те пред апотекара сасула свој ситниш.
„Шта би ти хтела, душо?“
„То је за мог брата, господине, јако је болестан. Дошла сам купити чудо.“