логоFacebookTwitterYouTubeeMail

 

Отворено писмо светогорских отаца: Константинопољској патријаршији и осталим аутокефалним Православним Црквама, Свештеном Киноту Свете Горе и христоименитој црквеној пуноти

Монаси исповедници и подвижници једнодушно и громогласно објављују да престају да помињу  константинопољског патријарха

Следи краћа верзија писма са његовим основним поставкама:

>>Као што нам је из црквене историје добро познато, Сабори су сазивани пре свега ради успостављања и утврђивања догмата Цркве и успостављања њених граница према јересима. Суштински, Црква својом главном обавезом сматра борбу против свих јереси и правилно управљање речју истине. Преподобни Никодим Светогорац, велики учитељ и Отац Цркве, сасвим јасно истиче да се „побожност огледа у томе да се човек увек осећа обавезним да чува православне догмате и каноне и буде у сагласју са Светим Писмом, што значи да треба да прихвата Васељенске Саборе“ и „то су вечне границе које су поставили наши Оци и закони који ће постојати до краја века..., које су Духом Светим установили Васељенски и Помесни Сабори“. Тако и ми, као монаси Светогорци и живи чланови Цркве, дајемо свој допринос раду чији је циљ духовна трезвеност и укрепљење православног мишљења верног народа, настојећи да јавно представимо наше сопствено сведочанство.

Такозвани „Свети и Велики Сабор“, који би, као што је познато, требало да се одржи у јуну месецу на Криту (19.6. или по православном календару 6.6.2016.), - представља етапу у програму међухришћанског и међурелигијског екуменизма или религијске глобализације Новог светског поретка, који, као што је познато, настоји да себи потчини читаво човечанство помоћу три детаљно разрађена плана: а) уз помоћ светске владе, б) уз помоћ светске економије и в) уз помоћ једне светске религије. Реализација циља „светска религија“, испрва је била покренута у протестантском свету, помоћу такозваног „Екуменистичког покрета“, а у православном свету отпочета је  с интронизацијом константинопољског патријарха Мелетија Метаксакиса (1923.г.), и развијала се благодарећи такође једном константинопољском патријарху – Атинагори Спиру (1948-1972).

Такозвани „Свети и Велики Сабор“, уместо да осуди савремене дејствујуће јереси, које вернике уводе у заблуду, настоји пре свега да призна свејерес синкретистичког међухришћанског и међурелигијског екуменизма, како ју је називао Свети Јустин Поповић, као што су то на Другом ватиканском концилу  (1962-1965г.)  учинили паписти. Чињеница да такозвани „Свети и Велики Сабор“ тежи да призна синкретистички и међурелигијски екуменизам, доказује се нижеследујућим:

1. Текст предсаборског синаксиса поглавара, који би Аутокефалне Православне Цркве требало да одобре на такозваном „Светом и Великом Сабору“, у документу под називом „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ признаје да паписти и протестанти нису јеретици, већ их прибраја Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Нико-Цариградског Символа вере, наглашавајући њихову историчност као цркава, саблажњиво пренебрегавајући њихову јеретичност, говорећи да „Православна Црква признаје историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија, које се не налазе у општењу са њом“, чиме занемарује догматско учење Цркве чак и тиме што је 8. Васељенски Сабор при Патријарху Фотију Великом (879-880) и уз гласање представника западног папе тога времена, осудио јеретичко учење filioque (и од Сина). Тиме се оспорава еклисиолошко учење Цркве и ствара еклисиолошка јерес, јер се Црква темељи на догматима Вере и идентификује са стварним верницима, који чине Тело Христово скупа са њеном Главом, Самим Спаситељем, уз помоћ непогрешивих потробности православне Вере, а такође и исправним и неисквареним духовним животом и учешћем у покајању и тајнама наше Свете Цркве.

2.Исти предсаборски текст признаје Светски савет „цркава“ (савремене јереси), који је основан 1948. године од стране Новог светског поретка, ради остваривања циљева религијске глобализације, то јест светске религије Антихриста. ССЦ је првобитно имао за циљ синкретистички и међухришћански екуменизам, мада је касније, нарочито у последњој деценији, проширио своје активности на пропагирање синкретистичког међурелијског екуменизма. Он признаје различите документе ССЦ-а, као обавезујуће за велики сабор и Православну Цркву. Ти текстови „су метеори. Неки представници су њима манипулисали и покушавали да та документа прикажу као наредбе онима који су о тим документима исказивали своје (критичке) ставове и потписивали текстове у име Помесне Цркве, без сагласности епископа тих Цркава, који чак нису имали појма какве су одлуке доносили њихови представници“ (проф. Д.Целенгидис). То значи да текст наноси увреду догмату Цркве о спасењу, према коме само у Истинитој Православној Цркви, управо у том смислу, истински верујући човек, по милости божаствене благодати и нетварних енергија Светог Тројичног Бога, достиже своје спасење и, посебно, има могућност да сазире Богочовечанску Личност Христа, а самим тим и вечно богопознање и блаженство. Будући да овај предсаборски текст признаје ССЦ, он прихвата и теорију да све „цркве“  (или, тачније речно, јереси) и религије, сагласно са недавним ширим поимањем, „спасавају“, или, према таквом начину размишљања, оне воде недефинисано, нејасно и софистички ка оној трансцеденталној реалности која обухвата све лажне богове са њиховим лажним поштовањем, што је људски изум инспирисан од стране сатане.

3.Из тог разлога, признавање у предсаборским документима паписта за наводну „цркву“, неизбежно води ка следећој фази луциферијанског синкретистичког међухришћанског и међурелигијског дијалога, што је заправо синкретистичко „уједињење“ Аутокефалних Православних Цркава с папистима, уз помоћ „заједничке Чаше“ и њихово потчињавање првенству власти и непогрешивости јересијарха папе, то јест превођење Аутокефалних Православних Цркава у унијатске. То ће значити да ће Аутокефалне Православне Цркве, као унијатске, бити доктринарно и административно потчињене папи, на основу аспирација Ватикана и канонског кодекса Источних католичких (унијатских) „цркава“, које је донео папа Јован Павле Други 1990. године. Као што је познато, исти тај кодекс предвиђа четири вида унијатских цркава и право (sui generis),  коме ће се потчинити Православне Цркве /.../

4.Константинопољска патријаршија, као председавајућа на Синаксису поглавара Цркава, самовољно је одбацила и није проследила „Светом и Великом Сабору“ предлог Српске Православне Цркве из 2015. године о законитом признавању Фотијевог Сабора као Осмог Васељенског, који је осудио филиокве и папски примат власти, а такође и Сабор који је одржан у време Светог Григорија Паламе као Девети Васељенски (1351г.), који је осудио латинско злоучење да је Божанска благодат тварна. Исихастичког богословље Светог Григорија Паламе Светогорца има прворазредан значај за православно богословље, због чега су га паписти смртно омрзли. И то самовољно одбацивање довољно јасно показује да такозвани „Свети и Велики Сабор“ није орјентисан ка Православљу, већ ка екуменизму, који демонтира Православно богословље преко озакоњивања свих јереси.

5.Иако је у традицији Цркве да Свети и Велики или Васељенски Сабори сазивају представнике Аутокефалних Православних Цркава, где су гласали сви епископи чланови Сабора, имајући равноправну власт по хиротонији, на такозваном „Светом и Великом Сабору“, према његовом правилнику, који је усвојен на Синаксису поглавара Цркава, неће гласати сви архијереји чланови Сабора, већ само Аутокефалне Цркве преко својих поглавара. Односно, чланови Сабора су сви епархијски епископи, али на такозваном „Светом и Великом Сабору“ његови чланови су само Аутокефалне Цркве, што је чињеница која у потпуности противуречи православној еклисиологији и православном канонском праву.

6.За разлику од Светих и Велики Сабора или Васељенских Сабора, чије су одлуке, које су се тицале питања Вере, сагласно православној еклисиологији и православном канонском праву, морале проћи суд и бити прихваћене или одбачене како од стране епархијских епископа, тако и од стране клира, монаха и православног народа, - правилник тзв. „Светог и Великог Сабора“, насупрот православној еклисиологији, доноси као обавезујуће одлуке Сабора и намеће их свим члановима Православне Цркве. Заиста, он је унапред известио да ће санкционисати све категорије хришћанске пуноте уколико не буду прихватиле његове одлуке. На тај начин, он у потпуности елиминише саборност Православне Цркве и поништава благодатну харизму „различитих духова“, које задобија сваки истински верник који се, прошавши кроз фазу очишћења од страсти, просвећује и удостојава да по благодати прими обожење, а оно се даје свим члановима Цркве, а не само епископима.

Због тога се намеће потреба да се на Свеправославни Сабор, у својству његових чланова, позову и она лица која су се удостојила благодати Светог Духа, из клира, монаштва и верујућег народа, чланова Цркве, како је то свагда било на свим Саборима. Но, да би неки Сабор био признат као православан, то пре свега зависи од његове верности догматима, јер „Црквено благочешће признаје светим и истинитим само оне саборе на којима су усвојени истинити догмати“. И, као закључак, да би се неки Васељенски Сабор сматрао православним, неопходно је да његове одлуке прихвати не само јерархија, већ и сва православна пунота... „Јер је чувар благочешћа (Вере) код нас само тело Цркве, то јест сам народ, који свагда жели да своју Веру сачува неизмењену и сагласну Вери Светих Отаца“ (Из Посланице Источних Патријараха из 1848. године).

7.Као једно од саборских питања требало би поставити питање календара, који до дана данашњег молитвено раздељује Православну Цркву, а оно је било први удар екуменизма на Православље.

После свега реченог, сматрамо својом обавезом да информишемо Константинопољску патријаршију, остале Аутокефалне Цркве, Свештени Кинот Свете Горе, а такође и Христоимениту Пуноту Православне Цркве, да ми, Светогорски Оци, чувајући нашу органску повезаност с Главом Цркве, Богочовеком, Господом нашим Исусом Христом, кроз борбу са очување исправности наше православне Вере, и следујући Светим Оцима, нећемо признати и одбацујемо такозвани „Свети и Велики Сабор“:

1. Ако тај Сабор у целости не одбаци предсаборски докуменат „Однос Православне Цркве с осталим хришћанским светом“;

2. Ако не осуди јерес која је, по речима Светог Јустина Поповића, луциферијански синкретистички међухришћански и међурелигијски екуменизам;

3. Ако он не призна као Васељенске, Саборе одржане у време Патријарха Фотија Великог и Светог Григорија Паламе (VIII и IX), који су већ признати у свести Христоимените пуноте;

4. Ако за одлуке такозваног „светог и Великог Сабора“ буду гласале Аутокефалне Цркве преко својих поглавара, као је то предвиђено његовим правилником, а не сви епископи чланови Сабора, као што је предвиђено православном еклисиологијом и православним правом;

 5. Ако из правилника не буде уклоњена одредба о обавезном признавању одлука Сабора од стране свих представника Христоимените пуноте, чиме се поништава догматско и еклисиолошко мерило, што је неотуђиво право свих чланова Цркве;

6. Ако не будете повукли питање о посту и другобрачности свештенства, која, као што смо и сматрали, представљају доказ да Сабор  има за циљ постепено укидање постова, по угледу на паписте. Међутим, Црква без аскетике и крстоносног живота никада неће привести васкрсењу, већ ка духовној смрти, одгонећи Духа Светога и доводећи до потпуног посветовњачења;

Следствено, свети архијереји, сва ова питања су за нас сотириолошка, због чега Вас нарочито молимо да на том Сабору правилно управљате „Речју Истине“ и не дозволите да доживимо нови Фераро-Флорентински Сабор. Ако се ви, свети Архиреји, тако будете старали, онда ће се узрадовати и небо и земља, ангели и људи духовно ће прослављати. Ваша имена ће бити записана у књигу живота и тада ћете бити „по лику причасници, по престолу прејемници“ Светих Апостола и Светих Отаца. Молимо вас да будете чврсти и достојни историје и вашег архијерејства, којег вас је Црква удостојила...

 Ми, као атонски Оци и чланови Цркве, изјављујемо да немамо везе са било којом „зилотском“ фракцијом или екстремизмом или фанатизмом, већ следујемо Светим Оцима и припадамо светогорској традицији, која је запечаћена крвљу многобројних Светих Преподобномученика и настојимо, с дужним поштовањем према вама, да вас упозоримо и  скренемо вам пажњу на одговарајућа питања. Сматрамо да је то наша дужност према Светим Преподобномученицима и свештеној традицији. Стога, и ми званично прекидамо помињање константинопољског патријарха.

Никада нисмо желели да следујемо било каквој посветовњаченој „цркви“. Јер „Свеправославни сабор“, који ће признати црквеност јеретицима и озаконити јереси, лишиће силе Символ Вере и урушити сву православну еклисиологију и довести до некакве посветовњачене „цркве“. Међутим, посветовњачена „црква“, као што знамо, није у стању да пружи спасење онима који буду ишли за њом. Зар Ватикан и папизам и све остале протестантске гране итд, нису посветовњачене, секуларизоване „цркве“?

Црква Христова се не раздељује и не дели, како верује патријарх, благодарећи јеретичкој теорији о „Подељеној Цркви“, и Црква не потребује уједињење са екуменистима. Црква се никада није разделила, зато што је њена глава сам Христос, Који је свагда сједињен са својим телом. Јеретици су откинути од лозе – Цркве...

 

Старац Гаврило, келија Светог Христодула, манастир Кутлумуш;

Старац Сава Лавриотски, манастир Велика Лавра;

Старац Иларион, келија Светог Максима Исповедника, манастир Кутлумуш;

Старац Доситеј, келија Благовештења Богоматере, Каруља, манастир Велика Лавра;

Старац Харитон, јеромонах, келија Вазнесења, манастир Ватопед;

Старац Херувим, келија Архангела, манастир Велика Лавра.

 

Потписивање се наставља, а нови списак ће бити објављен у следећем броју часописа „Ортодоксос Типос“.

Извор: http://www.pentapostagma.gr/2016/05

Превод са грчког на руски: "Православни апологет"

Превод са руског на српски: "Борба за веру"

Преземено од:

http://borbazaveru.info/content/view/8755/1/

 



Поуки од Светите Отци

krusevoexport