Паралели

Икона Божией Матери, прославившаяся чудесами в уделах Богородицы – на Афоне, в Иверии (Грузии) и в России – названа по имени Иверского монастыря на Святой горе Афон.

Первое известие о ней относится к IX веку – временам иконоборчества, когда по приказу еретической власти в домах и храмах уничтожали и предавали поруганию святые иконы.

Свети Дамаскин Студит пише да праведни Лазар никада није испричао шта је видео у паклу. Видевши адске муке, стално је осећао горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Такође, никада се није ни смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде глину“, о чему је писао и црквени историчар Никифор Калист Ксантопула.

Замислите да нам неко сад каже: Умрећеш за минут! Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема.

Старaц Гаврило Грузијски сахрањен је по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Међутим, на сахрани се нико није усуђивао да на његово свето тело набаца земљу, бацали су је по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. На његовом гробу дешавају се незамислива чуда, а ово је само још једно у том бесконачном низу...

Спознаја да смо промашили, да смо пали, да смо погрешили – ако имамо пред собом лик Исуса Христа – произвешће у нама тугу, али та туга неће бити пут у очај, у малодушност, у пропаст, него ће та туга бити туга која отвара врата радости и у исто време биће друга страна радости, јер ћемо молитвом и постом у покајању препознати најдубљи израз љубави

свети Јован Дамаскин – ми своје поштовање и љубав преносимо на прволик – на Господа Исуса Христа и на свете Његове и на анђеле Његове. У том контексту ваља нам разумети иконопоштовање као живу слику наше вере не само у Бога апстрактног, метафизичког, него Бога Који се из љубави оваплотио, постао Човек, извршио подвиг спасења и заувек остаје у Личности Христовој Богочовек.

Kако је Асирац Серафим Бит-Хариби од титула у теквондоу и живота на ивици у којима је потрошио десет живота постао архимандрит, али и најлепши глас црквене музике.

Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.

 Душа која је неблагодарна Богу је болесна. Бог те неће казнити због твоје неблагодарности нити ће ти се светити због тога, али бојим се да како вели Св. Јован Златоусти, уколико желиш још неке дарове од Бога треба најпре да благодариш Богу за оне дарове које већ имаш, да би Бог видео да их цениш.

Сваком вернику је познато оно стање напетости када нас лично или наше рођаке задеси нека невоља или болест. Одмах се молимо Господу да све те тегобе отклони и да би Господ што пре испунио нашу прозбу ми Му се заветујемо на велика лишавања и на жртве захвалности…

Доктор се скамени и занијеми. Кроз зубе је једва проциједио: "Бог је велики".
И кроз главу му прође цијели тај дан: принудно слијетање авиона, нестанак интернета у ауту, погрешно скретање. Све се то десило не само зато што је Бог чуо њену молитву, већ да би и он добио шансу да изађе из материјалног свијета и помогне људима који немају ништа друго, осим молитве.

Немој мудровати у делу спасења, не изискуј изузетне путеве, не оптерећуј себе нарочитим подвизима, већ колико мораш и колико Господ пошаље снаге, толико приморавај себе на све што је добро.
А у молитви једноставно говорите Господу, та Он је тако близак нама. Њему треба говорити све што нам је на души. Ако се осећање покајања појави, тад говори онако како осећаш: „Господе, ја сам грешник пред Тобом, ништа немам, помилуј ме по великој Твојој милости…

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, прије одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божји и понизност су једино здрави када су повезани с том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добивају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства.

Кад су се отворила небеса и чете анђела слетеле на земљу певајуђи, јављајући радосну вест, пастири су са даровима пожурили у пећину. Сиротан баш ништа није имао, а није могао да иде празних руку. Досетио се, па је од крпице коју је исцепао са кошуље, на гранчици начинио малу белу ружу.

Људи су увек покушавали да се попну више, кроз целу историју, тежили и стремили да стигну до велике славе - Исус је, напротив, сишао, понизио се, постао слуга.  На крају времена, ће међутим, Њему припасти слава и част народа.  Круне, блага, положај, достигнућа – људски понос се не може