НЕВИДЉИВИ СВЕТОГОРСКИ ПОДВИЖНИЦИ
Зима је. Стигли смо пред светогорски манастир. На вратима манастира дочекује нас гостопримац. Касније, у гостопримници, служи нас традиционалним светогорским послужењем – ракијом и ратлуком. Информише нас, на наше велико задовољство, да за неколико сати, у манастирској цркви почиње велико Светогорско бденије. Дар Божији, помислисмо, и већ размишљамо да се мало одморимо пре свеноћне службе.
-”Где ћете сада?,” упитао нас је наш монах на послушању, који је ишао низ повртњак до стаје да нахрани од глади већ узнемирене животиње.
-”Немамо где да идемо, или у библиотеку или у келије да се мало одморимо.”
-”Хајдете самном, да не кренете некуда, па да се не изгубите,” узвикнуо је монах.
-”Нека је благословено,” одговорисмо и одмах кретосмо за њим.
Прошли смо кроз повртњак у којем се гајио купус, плави патлиџан и велике бундеве, које смо тада по први пут видели; гостољубиви монах нас је довео до баштанске кућице. Сели смо на балкон широк око једног метра, који је гледао на Егејско море. Почео је да износи послужење – кафу, колаче, бомбоне од сусама, суварке, истовремено нас упознавајући са непознатим пределом.
Ођедном, испод дрвеног балкона, појавио се веома стар монах, у исцепаној раси. Љубазно се осмехивао. Носио је светогорску торбу на леђима. Мислили смо да је дошао да присуствује бденију.
-”Старче,” рече му монах, ”сачекај два минута да те упознам са нашим гостима и да те нешто послужим. Дођи овамо, код нас, да се мало одмориш. Није лако пењати се уз литицу.”
-”Нека је благословено,” одговорио је непознати монах и брзо се нашао у нашем друштву.
-”Ја идем да нахраним животиње које више не могу да чекају. Затоврите врата и сами крените горе,” упутио нас је гостопримац и отишао.
На кратко садели смо у тишини. Нити смо ми разговарали са Старцем, нити је он разговарао са нама. Тада смо увидели велику разлику. У свету, у ово доба дана, свуда је гужва, бука, људи су у послу, стресу, непрестано јуре некуда. Овде, у монашкој држави, ово је време тишине, тајанствене припреме за Тајну Живота - Божанствену Литургију. Све је почело раније, смерним припрамањем у потпуној тишини, у миру, у спокоју, у умносрдачној молитви, како би се овај догађај искусио, доживео, како би сви окусили са бесмртне Трпезе, вечне вечере Христове, и одатле прешли у нове светове, достојно живећи Тајну будућега века.
Тада искористисмо прилику да упитамо Старца да нам каже коју корисну реч из личног искуства:
-”Шта да вам кажем? Шта год да вам кажем биће губљење времена. Ја немам никаквих дарова и не заслужујем вашу пажњу. Реците ми ви: шта се дешава у свету?”
-”Свет је преиспуњен проблемима, Старче,” одговори му један младић. ”Сви негде јуре забринути, и нико не брине о будућности наших младих људи и наше државе.”
-“Не бирните. Ту је Бог, а крај још није дошао. Чак ни невидљиви старци нису прешели у вечност. Ово место је препуно таквих,” и показа руком ка Атосу.
-”О чему говорите, Старче? Ко су ти тајанствени, невидљиви Старци? Ако можете, објасните нам, волели бисмо да знамо. Да ли сте икада видели неког од тих Стараца?”
У том тренутку наше нестрпљење достигло је кулминацију. Нетремице, без даха, гледали смо у непомичног Старца. Питали смо се како је ово актуелно, горуће питање, просто само од себе постављено, питање о коме је свако од нас мало знао.
-“Не бојте се, Бог ће васкрснути нашу нацију. Он нас испитује, јер смо Га заборавили. Презиремо Бога, удаљили смо се од Њега, саградили смо лажне, земаљске рајске вртове, а заборавили онај прави, Небески рај. Али Светитељи се нису изгубили, нису ни ови наги, невидљиви Старци Атонски. Ово место је пуно таквих. Када они нестану, е онда треба да се плашимо, јер ће онда доћи и крај света.”
-“Ко су они, Старче? Где живе? Има ли их и у данашњем времену?”
-”Дете моје,они су невидљиви подвижници, наги Светогорци, тајанствени Старци, који живе у врту Пресвете Богородице, на Атосу.”
-”Колико их има, Старче?”
-”Много их је. Неко каже девет, неко седам, неко десет, други говоре дванаест. Живе у најизолованијим пределима Св. Горе и невидљиви су за наше очи. Јављају се где желе, и коме желе, обично монасима који су очистили своје срце, али понекад се открију и благочестивим ходочасницима, који живе чистим хришчанским животом.
Старац Арсеније који се подвизавао у пећини, говорио је у његовим причама да ови невидљиви старци, тиховатељи, живе у строгом подвигу, а њихов рад је непрестана молитва, тј. моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи.
Они су примили посебне дарове од Господа, због чега су у стању да живе под снежним Атосом, без склоништа, без одеће, невидљиви за људско око. Тешко је људима у свету да поверују. Ипак, у последњих две стотине година, они се све више откривају. У мом монашком животу сретао сам духовне људе и поштоване Старце, који су се сусрели са овим тајанственим, невидљивим војницима Христовим.
Бог чак и данас допушта, са ових стрмих литица, да се такви подвижници појаве. Они живе у готово немогућим местима за живот, примитивним, простим, сиромашним; преживљавају чудом Божијим. Заиста, овде на Св. Гори постоји предање да, када се један од њих упокоји, његово место заузима други, врлински подвижник, Светогорац.
Прича се да ће ови наги пустинајци одслужити последњу Литургију на врху Атоса, а након ње, следујући речима ”Молитвама Светих Отаца наших,...” доћиће крај света, односно, Други Долазак Христов. У ствари, они неће окусти смрти, већ ће се променити, преобразити, изменити још више благодаћу Божијом.”
-“Старче где се налазе ови пустињаци данас, где су последњи пут виђени? Да ли их је старац Пајсије икада видео?,” упитали смо.
-”Како бих ја то могао да знам. Међутим, о.Пајсије није желео да ми о њима говоримо, јер они нису желели такву славу, тако нам је он говорио. Они су стварно мудри, јер Богу говоре:
Боже наш, не дај нам славу на земљи, већ је сачувај, како би се с Тобом прославили у вечности. Даље, о.Пајсије би у поверењу говорио поклоницима који су му долазили, свештеницима и монасима, да постоји седам тајанствених Стараца, који живе на Атосу. Када се један упокоји , Бог га замењује другим, Духом преиспуњеним монахом.
Старци који су се удостојили да се сусретну са њима, пре него што су се упокојили, причали су млађима о тим сусретима, како су их видели, како су се осећали итд.
Хајде, идемо. Имате ви после пред собом,” рекао је Старац, опростио се на нама и отишао својим путем.
Заиста, прославили смо Господа који нам је послао овог непознатог човека испуњеног благодаћу Божијом.Отворио нам је своје срце, и обогатио нас духовно говорећи о нагим подвижницима, указујући да нам наша Црква свакодневно открива и показује Светитеље, нове житеље Царства Божијег.
Стигли смо горе, у манастир, а вечерње беше почело. Овога пута схватили смо како у зимској ноћи имамо покрај нас помагаче и молитвенике у лику благословених Отаца овог светог манастира, у коме смо провели бденије. Ови благословени мужеви, који су били покренути Божијим Еросом и који су посветили свој живот Богу, јесу наши видљиви заштитници и путевође ка Царству Небеском. А поред њих, недалеко, други су се такође будно молили. Били су то наши невидљиви молитвеници, наги за наше очи, али одевени у светлосну, нетварну благодат нашега Бога. Својим молитвама они држе цео свет. Ови тајанствени Старци, који доживљавају молитву као пламен у срцу, својим кристално чистим гласовима непрестано поју химне Љубљеном Богу, химне које се уздижу ка Господу из унутрашњости стрмих литица небеског Атоса.
fb pravoslavna riznica
11.01.2024