Сматрам да je суштина духовног живота да човек свакодневно живи духовним животом.
Неко ми је данас послао писмо преко електронске поште,у којем пише: ”Оче，молим те，реци ми било шта о Трећем светском рату!“
О, људи моји, па говорићемо и о Трећем светском рату, али сам потпуно убеђен да многи од оних који се распитују за Трећи светски рат од страха тај рат неће ни доживети, али да је главно питање за њих - како ће до увече преживети свој мали светски рат са женом и децом, у СВОЈОЈ рођеној кући!
Зашто ме они ништа не питају о том рату?
Зашто не кажу: "Оче, реци ми како да се добро односим према својој жени?“
Зашто ме запиткујеш о антихристу, ако је данас у твојој кући дејствовао сам кушач (сатана) неким другим поводима?
Ми сматрамо да живимо духовним животом када се занимамо за нешто што је негде далеко и изван нас: „Неко нам прети, неко против нас води рат, неко нам жели зло!
Да, то није лаж, све то постоји у овом свету, али зар пораз тих непријатеља (демона) није пут ка светости?
Да би се наша душа утешила, да бисмо осетили близину Божију, морамо се духовно усредсредити, морамо се загледати у своју душу и испитати каква је наша веза са Богом.
За мене је духовност - осећати огромну благодарност за мноштво дарова којима нас је Бог обдарио.
Већина вас су у браку: сетите се какви сте били пре венчања. Тада сте говорили: „Шта ћу да радим сам у животу, како ћу се снаћи сам у животу? А данас, када сте у браку, сећате ли се још увек дара венчања за који сте се толико молили?
Када увече лежеш на спавање, треба да кажеш: „Христе мој, благодарим Ти што имам жену (или мужа)! Она је тежак човек, али и ја сам тежак човек! Ни она,ни ја нисмо анђели! И она је човек,који има свог оца и мајку, који су јој пренели своје проблеме, али и ја сам исти такав'.
He треба се никада формално односити према своме браку,
Неко је прексиноћ назвао своје дете магарцем зато што је добио лоше оцене у школи, исто то дете због којег је дрхтао док је жена била у породилишту, бринуо се да ли ће све проћи добро на порођају. Како је тада плакао од радости: „Постао сам отац", и частио је пријатеље. И сад одједном исто то дете назива магарцем!
Како је то могуће?
Тако ми сами себе лишавамо радости у животу. Навикавамо се на дарове Божије, и уместо да за њих благодаримо, они почињу да нас оптерећују, постају нам досадни, и ми више не живимо оним великим што нам је Бог даровао у животу.
Речи су недовољне, неопходно је унутарње преображење душе.
Архимандрит Андреј Конанос
Извор од фб профил на Maja Beleva