„Светите Отци на Црквата забележале и опишале три вида на односи кои човек може да ги има со Бог: робовски, наемнички и синовски.

Стравот е основен двигател на робовскиот однос. Човекот се плаши  да не биде казнет со болест, со некоја несреќа или со смрт, заради неисполнување на одредени религиозни обврски. Што е најлошо, се плаши дека ќе биде казнет од самиот Бог.

Интересот е основниот двигател на наемничкиот, односно трговскиот однос. Човекот смета дека со исполнувањето на одредени религиозни обврски, за возврат, ќе добие од Бог здравје, успех во животот и материјални блага, а на крај, после заситувањето од животот, и спасение во Рајот.

Љубовта е единствената причина на подвигот на градење на синовски однос со Бог. Децата Божји го бараат Него, својот небесен Отец, и ништо друго. Добивањето на некои од даровите Божји, без оглед дали небесни или земни, го оставаат на Неговата света промисла за нивно спасение; и толку. Ставот на децата Божји кон својот небесен Отец е став на благодарност, на давање и на себепринесување, без притоа да очекуваат нешто за возврат. Тие, барајќи Го само Него, уште во овој живот ја живеат тајната на она: сè Мое е твое...

Како што сум ви рекол и другпат, ние во Црква не влегуваме заради здравје, заради успех во работата или заради власт и пари, па дури ни заради спасение – туку заради Него. Затоа што секогаш кога во Црква одиме заради нешто (па било да е тоа и спасение), а не заради Него, и секогаш кога во Црква бараме нешто (па макар и спасение), а не Него – ние всушност градиме со Бога наемнички, а не слободен, љубовен и синовски (личносен) однос.

Оној што живее како дете Божјо, дури и во болеста, дури и во која било несреќа, па дури и во самата смрт ја гледа и препознава единствено љубовта Божја кон себе. Колку е пострашно тоа што го доживува, толку поголема љубов препознава. Смртта не е за него тежок оков на стравот што врзува за земното, туку посакуван премин на слободата кон Бог. Не се штедат ни телото ни душата во тој љубовен двиг. На овој начин функционира детето Божјо иако тоа сигурно им изгледа чудно па дури и лудо на робовите и наемниците.

Ако ги погледнеме случувањата од оваа перспектива мислам дека веднаш станува јасен одговорот на прашањето: Зошто некој толку побожен и добар загинува толку млад и толку трагично? Прераната смрт на добриот, барем за мене, е само сведоштво на неговиот длабок, личносен и синовски однос со Бог. Сведоштво за неговиот копнеж. Сведоштво за тоа: не што, туку Кого тој барал...

Според светите Отци, долгиот живот на грешниот е дарувано време за предвидено покајание или оставен простор за предвиден добар изданок од неговото поколение.

Друго е прашањето: Зошто токму сега и зошто токму на тој начин некој умира? Времето и начинот на нашата смрт се прашање на Божјата проценка или промисла: кога е тоа најдобро да се случи за нашето спасение, восовршување и осветување; како и, кога е тоа најдобро да се случи за спасение, восовршување и осветување на нашите ближни.

Впрочем, ние не може сè да знаеме, ниту пак тоа ни е од корист, но можеме и сакаме во сè да ѝ се покоруваме на Божјата волја, и тоа е доста за нас. Ние не сме судии Божји, ние сме деца Божји...

Монахот е дете Божјо. Монахот е повикан да објави дека овој свет и неговиот облик поминуваат. Дека ќе има воскресение на мртвите, во тело. Дека ќе се случат нова земја и ново небо. Дека на крај љубовта ќе остане. Дека на крај личноста, во заедница, ќе остане. Дека ќе се воспостават нови односи според икона и подобие на Света Троица. Дека ќе живееме во место светло... каде што нема да има ниту тага, ниту болка, ниту воздишка, туку живот бесконечен... Монахот објавува дека сето ова уште не се случило, но и дека веќе се случува...

Монахот е сведок на смртта за овој свет, но и сведок на животот за Бог, во Христос Исус, нашиот Господ. Монахот умира за светот кога физички се одвојува од него. Монахот умира за светот и кога внатре во себе се ослободува од ропството на своите страсти. Но монахот потполно умира за светот кога молитвено ќе го закопа и кога постојано ќе се труди молитвено да го задржи својот ум во своето срце, чекајќи го таму дарот на Христовото воскресение, чекајќи ја таму светлината на невечерниот ден на царството на Отецот и Синот и Светиот Дух.“

 

(според записот на сестрите од манастирот)

 (24.10.2007)


 Today, in the evening, Metropolitan Nahum of Strumica held a synaxis at Vodoča monastery of the Protection of the Most Holy Theotokos.

 

            “Holy Church Fathers observed and described three kinds of relationship that man can have with God, those are: slave’s, hired servant’s, and son’s.

            Fear is the prime mover of the slave’s relationship. A man is afraid not to be punished with illness, with some misfortune or with death, and this because he has not performed certain religious duties. What is worst, he is afraid he will be punished by God Himself.

            Interest is the prime mover of the hired servant’s i.e. trade relationship. A man reckons that by performance of certain religious duties, in return, he will get from God health, success in life and material goods, and eventually, following the satiation with life, salvation in Paradise, too.

            Love is the sole reason for the struggle for building a son’s relationship with God. God’s children seek Him, their Heavenly Father, and nothing else. The receiving of some of God’s gifts, regardless of whether these be heavenly or earthly, they live to His holy providence for their salvation; and that’s it. The attitude of God’s children to their Heavenly Father is one of thanksgiving, of giving and self-offering, without expecting anything in return at that. They, seeking only Him, already in this life live the mystery of that: all Mine is yours…

            As I have told you before, we do not become part of the Church because of health, because of success in our work or because of power and money, not even because of salvation – but because of Him. For, whenever we go to Church because of something (be it even salvation), rather than because of Him, and whenever we seek in the Church something else (be it even salvation), and not Him – we are in fact building with God a hired servant’s relationship, instead of a free, loving, and son’s (personal) one.

            He who lives as a child of God, even in the illness, even in any misfortune, and even in death itself sees and recognizes only God’s love to him. The more terrible is what he is undergoing, the greater love does he recognize. Death to him is not a heavy bond of fear that bounds to the earthly, but a desired transition of freedom towards God. Neither body nor soul is spared in this move of love. This is the way in which God’s child functions, although this must certainly seem strange and even insane to slaves and hired servants.

            If we take a look at the events from this perspective, I think that immediately we will get the clear answer to the question: Why does someone so pious and good die so young and so tragically? The too early death of the good one, at least to me, is only a witness to his deep, personal, and son’s relationship with God; a witness to his yearning; a witness to that: not what, but Whom did he seek…

            According to the Holy Fathers, the sinner’s long life is a granted time for the foreseen repentance or space left for the foreseen good offspring from his lineage.

            It is another question: Why exactly now and why exactly in that way does someone die? The time and manner of our death are a matter of God’s estimation or providence: when it is the best for it to happen for our salvation, perfection, and sanctification; and also, when it is the best for it to happen for the salvation, perfection, and sanctification of our fellowmen.

            As a matter of fact, we cannot possibly know everything, nor is it of any use to us, but we can and we desire to submit in everything to God’s will, and that is enough for us. We are not God’s judges, we are God’s children…

            The monk is a child of God. The monk is called to proclaim that this world and its form are passing away; that there will be resurrection of the dead, in body; that a new earth and new heaven will come to pass; that in the end love will remain; that in the end the person, in communion, will remain; that there will be new relationships established by the image and likeness of the Holy Trinity; that we will live in a place of brightness… where there will be no suffering, sorrow, and sighing, but live eternal… The monk proclaims that all this has not yet happened, but also that it is already happening…

            The monk is a witness of the death to this world, yet also a witness of the life for God, in Christ Jesus, our Lord. The monk dies to the world when he physically detaches himself from it. The monk dies to the world also when inside him he gets free from the bondage to his passions. However, the monk completely dies to the world when he prayerfully buries his mind and when he constantly tries to keep his mind in prayer inside his heart, waiting there for the gift of Christ’s resurrection, waiting there for the light of the Day without evening in the kingdom of the Father and of the Son and of the Holy Spirit.”

 

(as recorded by the monastery sisterhood) 


 

Посети:{moshits}